Takmičarski rad

Svaka druga lekcija u ovom programu preispituje fotografiju. Ova preispituje podudaranje.

Takmičarska vrednost fotografije nije svojstvo fotografije. To je odnos između četiri stvari: kadra, pravilnika, ljudi koji će ga ocenjivati i uslova u kojima će ga videti. Promeni bilo koju od poslednje tri i vrednost istog fajla se pomera, a da se nijedan piksel ne promeni. To je neprijatna ideja, jer znači da izbor radova za prijavu nije posao pronalaženja tvojih najboljih slika (pitanje na koje možeš da odgovoriš sam, za svojim stolom, sopstvenim ukusom), nego posao nišanjenja tih slika ka tuđem pitanju.

Nišanjenje se odvija kroz tri kapije, i one idu strogim redom.

Ispunjenost uslova. Binarna, spoljna i nimalo estetska. Kadar ili zadovoljava pravila ili ne zadovoljava, i ništa u vezi sa tim koliko je dobar ne ulazi u računicu.

Izbor. Relativan, među kadrovima koji su prošli prvu kapiju. Koji od kadrova koji ispunjavaju uslove zaslužuju mesta: sud koji postoji samo u množini.

Usklađenost. Usklađivanje preostalog seta sa onim što ovaj konkretni žiri nagrađuje i sa načinom na koji će ga zaista videti.

Većina fotografa ih prolazi unazad: izaberu favorite, sklope set, pa pročitaju pravila i nadaju se. Zbog tog redosleda prijave padaju iz razloga koji nemaju veze sa fotografijom, a cena je drugačija od bilo čega drugog u ovom programu, jer diskvalifikacija nije niska ocena. Ona uopšte nije ocena. Kadar koji bi osvojio medalju i kadar koji nikada nije napustio karticu završavaju na potpuno istom mestu ako prvi prekrši neko pravilo.

Zato iz ovog odeljka ponesi jednu asimetriju, jer je sve što sledi izgrađeno na njoj: estetski kvalitet se ocenjuje po stepenima, a ispunjenost uslova je litica. Svaka druga lekcija ovde radi sa stepenima: malo oštrije, ekspozicija bolja za jedan stop, čistija ivica. Ova kapija nema stepene. Ima da i ne, a „ne“ sa sobom odnosi i mesto.

Ponesi i utehu koja ide uz to, jer je litica ujedno i obećanje. Ispunjenost uslova je jedina od tri kapije koja je potpuno pod tvojom kontrolom i potpuno poznata unapred. Ne možeš da biraš žiri i ne možeš da vidiš prostoriju u kojoj će ocenjivati. Pravila možeš da pročitaš danas, sam, pre nego što si potrošio sat na bilo šta, pa je jedina kapija koja može odmah da okonča prijavu ujedno i ona koju možeš da zatvoriš besplatno.

Dva suseda obeležavaju ivice ove lekcije. Izbor, srednja kapija, čitava je tema lekcije o selekciji, i ništa od toga se ovde ne ponavlja: doprinos umesto rangiranja, jedno mesto po grupi skoro-duplikata, raspon unutar prepoznatljivog registra (→ Selekcija). Ono što ova lekcija dodaje jeste sloj iznad te veštine i sloj ispod nje. Čitanje sopstvene takmičarske ili tehničke ocene je posebna lekcija (→ Tehnički kvalitet). Ova je o odluci da prijaviš rad.

Dve prijave, obe sklopljene od dobrih fotografija, i nisu ni blizu.

Prva je set najvećih hitova: najjači kadrovi fotografa, sklopljeni jednom i poslati svuda. To nije loša zbirka slika. To je nenaciljana zbirka: odgovara na pitanje „koje su moje najbolje fotografije“, a takmičenje je pitalo nešto uže, i u razmaku između ta dva pitanja prijava je izgubljena.

Druga je sklopljena za jedno takmičenje. Svaki kadar je proveren prema pravilima, a pravila su zapisana, jedna stavka po pravilu. Sastav je izabran prema tome kako ovaj žiri gleda radove. I razlika se pokazuje kao svojstvo koje možeš da proveriš, a ne kao utisak kojem se nadaš: ništa u setu nije tu dvaput, i ništa u njemu nije tu slučajno.

FinalFrame ti daje zanatsko čitanje kadrova pre nego što se ijedan žiri uključi. FinalFrame ocena nosi rang: B− počinje na 6,0, B na 6,8, B+ na 7,5, A− na 8,3, a A na 9,0, pri čemu A− nosi oznaku „Vredno portfolija: jak takmičarski rad“. Čitanje tvojih kandidata naspram te lestvice kaže ti gde izvedba stoji u odnosu na dosledan standard, a prema čemu je taj standard kalibrisan tema je lekcije o tehničkom kvalitetu (→ Tehnički kvalitet).

Ono što lestvica ne radi jeste da postavlja prag za prijavu, i to vredi reći bez uvijanja, jer lestvica brojeva poziva baš na suprotno čitanje. Ne postoji stepenik ispod kog kadar ne sme da se prijavi, niti onaj iznad kog bi trebalo da se prijavi. Rang javlja kako zanat stoji. Rang nije vratar, i nijedan broj u ovom proizvodu nije napravljen da to bude.

I smer je ovde važan, i to je najčešće mesto na kom čitanje krene naopako. Smerovi u FinalFrame-u su nezavisna pitanja, a ne različiti stepeni blagosti: da isti kadar dobije 8,5 u smeru „Atmosfera & stil“ i 6,0 u takmičarskom smeru ispravno je i očekivano ponašanje, jer ta dva smera pitaju različite stvari. Smer „Spremno za takmičenje“ težinu naginje ka izvedbi, a to je upravo polovina koju žiri ispituje najpažljivije. Dakle, broj koji je važan za ovu odluku jeste onaj iz smera čije pitanje odgovara onome što predaješ. Puštanje kadra kroz svaki smer i prijavljivanje na osnovu najpovoljnijeg broja drugačija je aktivnost, i ona ima ime među pogrešnim čitanjima ispod.

Dva čitanja dolaze pre nego što ijednu fotografiju pogledaš estetski. Nijedno nije o tvojim slikama.

Prvo je pravilnik, pročitan onako kako ga čita administrator, a ne kako ga čita fotograf. Pretvori pravila u binarne stavke i zapiši ih: binarno pravilo ne zna za „otprilike“, a nezapisano pravilo se u prisustvu kadra koji voliš ponovo pamti velikodušno. Koliko se strogo proverava ispunjenost uslova zavisi od uloga: tamo gde su vezani novčana nagrada ili zvanična evidencija prihvaćenih radova, prijave se obično mehanički proveravaju pri otpremanju, a kadar koji ne prođe nikada ne stigne do sudije.

Pravila se grupišu u pet porodica. Svako takmičenje piše sopstvena i ona se menjaju iz godine u godinu, pa su ovo obrasci koje treba prepoznati, a ne lista koju treba primeniti.

Uslovi za kadar: svojstva fotografije. Zahtevi za orijentaciju su česti i tiho kobni: poziv koji traži samo uspravne kadrove može da isključi veći deo materijala snimljenog vodoravno. Vremenski okviri snimanja ostavljaju omiljeni kadar iz arhive van roka, a geografska ograničenja određuju gde je kadar smeo da nastane. Ograničenja subjekta se ogromno razlikuju: neke kategorije isključuju gajene biljke ili životinje u zatočeništvu i one privučene mamcem, neke potpuno isključuju ljude, neke isključuju sve što je napravio čovek, što udaljeni stub ograde ili kondenzacioni trag aviona pretvara u diskvalifikaciju koju niko nije primetio.

Uslovi za obradu: svojstva istorije fajla, i mesto gde žive najnevidljiviji neuspesi, jer kadar izgleda potpuno u redu. Ograničenja obično pokrivaju spajanje više snimaka, dodate ili uklonjene elemente, zamenu neba i generativno popunjavanje. FinalFrame je na jednom mestu izgrađen oko ove granice: u smeru „Spremno za takmičenje“, za žanrove priroda, divljina i dokumentarna i za podvodne snimke morskog života, kritika nikada neće predložiti generativno uklanjanje (alat to tretira kao diskvalifikujuće, a ne kao stvar ukusa). Ta zaštita upravlja savetima koje dobijaš. Tvoj pravilnik nikada nije pročitala i ne proverava istoriju tvog fajla: nebo koje si zamenio prošle godine i dalje je u tom fajlu.

Uslovi za prijavu: svojstva podneska. Za panel, set kadrova koji se podnose i ocenjuju zajedno, često je propisan tačan broj, a panel predat sa više ili manje radova može da padne na administrativnoj proveri pre nego što ga ijedan sudija vidi. Uz to idu ograničenje od jednog rada po kategoriji i klauzule o prethodnom objavljivanju: čitaj ih uz sopstvene navike, jer kadar koji je već postavljen na javnu stranicu portfolija, profil u galeriji ili otvoren fid po strogoj klauzuli može da se računa kao objavljen.

Specifikacija fajla i štampe, svojstva onoga što predaješ, i najčešće mehaničko odbijanje koje postoji: prostor boja, dimenzije u pikselima, veličina fajla, pravila imenovanja fajlova i, za štampu, veličina kartona na koji se rad kašira. Prostor boja zaslužuje posebno upozorenje jer pada tiho: fajl predat u širokom gamutu tamo gde je traženo sRGB često uopšte nije odbijen, nego se jednostavno projektuje bledo, i ništa ti ne kaže da se to dogodilo.

Metapodaci i opis: svojstva papirologije, i najjeftiniji neuspesi na listi. Obavezan naziv vrste, datum, lokacija ili opis koji nedostaje ili je pogrešan jeste odbijanje bez ikakvog estetskog sadržaja.

Drugo čitanje je prostorija, jer takmičenje nije standard: to je grupa ljudi jedne određene večeri, a to ko su oni odlučuje šta znači pobediti. Žiri iz prirodnjačkog ili naučnog društva donosi interesovanje za sam subjekat, pa tehnički skroman kadar zaista retkog ponašanja može da nadjača lep kadar nečeg uobičajenog; fotonovinarski žiri meri priču i činjeničnu verodostojnost, a manipulaciju tretira kao kategorijalnu grešku, a ne kao stil; salonski ili klupski krug (žirirana izložba na kojoj se radovi kače ili projektuju i dobijaju plasman) meri izvedbu i to kako rad drži zid. Najiskreniji iskaz vrednosti koji ijedno takmičenje objavljuje jesu njegovi dosadašnji pobednici: ne poziv za radove, nego galerija. Ako pobednički kadrovi dosledno pokazuju ponašanje umesto lepote, to je žiri koji nagrađuje ponašanje, šta god pisalo u pozivu.

Pročitaj i njegovu strukturu, jer većina takmičenja ocenjuje u više od jednog prolaza, a prolazi se razlikuju. Ponekad javni krug ili krug glasanja vodi do kruga žirija; mnogo češće je to isti žiri dvaput: brzo skeniranje koje pravi uži izbor, a zatim pažljiv prolaz koji odlučuje.

To čini uslove gledanja poslednjim čitanjem, i onim koje fotografi zaboravljaju sa izuzetnom doslednošću. Izložbena štampa, projektovana slika i sličica u fidu tri su različite fotografije: štampa ne oprašta šum i mekoću, projekcija nagrađuje kontrast i boju i oprašta mane na nivou piksela, a sličica briše sve osim tona, oblika, boje i toga da li postoji jedan jasan subjekat. Ništa u proizvodu te ne pita šta od toga važi (obrazac za selekciju čine otpremanje, cilj i kategorija i broj fotografija), pa selekcija to zaključuje iz samih kadrova. Uslove gledanja znaš samo ti, i samo ti možeš da ih primeniš.

Tok rada, redosledom koji te štiti. Pet faza, i prvu svi preskaču.

Faza nula: očisti po pravilima, pre nego što imaš favorita. Primeni kontrolnu listu uslova na ceo materijal i ukloni sve što ne prolazi, bez ikakvog estetskog suda. Da ovo uradiš prvo nije pitanje urednosti; to je jedini redosled koji funkcioniše, jer kadar koji si već izabrao jeste kadar oko kog ćeš se zateći kako se raspravljaš sa pravilnikom. Izbroj šta je kontrolna lista uklonila. Kod strogog pravilnika taj broj je redovno veći od očekivanog, i to je najjeftinija lekcija u celom toku rada.

Faza jedan: prebiraj kadrove koji ispunjavaju uslove kao set. Ovo je veština iz lekcije o selekciji, i primenjuje se cela (→ Selekcija). U proizvodu je to selekcija sa ciljem „Takmičarski rad“, što menja uputstva na tri načina: daje prednost neposrednom vizuelnom utisku, uz obrazloženje da je prvi prolaz brz i da suptilan kadar bude primećen u kasnijem krugu samo ako do njega preživi; redundantnost tretira kao slabost panela, a ne kao neutralnu činjenicu; i kada joj zadaš broj, drži te za taj broj i popunjava panel, uz navedeni razlog ako izabere manje: namerna razlika u odnosu na svaki drugi cilj, gde je broj okviran, a ne obavezan.

Postavi kategoriju ako neka odgovara. Kriterijumi za kategorije priroda, pejzaž, portret, ulična i dokumentarna, putovanja, monohrom, makro, kreativna i otvorena zaista menjaju čitanje: priroda nosi ograničenja za spajanje snimaka i za subjekte u zatočeništvu i taksonomsku raznolikost kroz panel tretira kao prednost, dok monohrom traži tonsku raznolikost kroz ceo set, a ne samo unutar svakog kadra.

Zatim pročitaj ono što samo ovaj cilj proizvodi. Balans panela prikazuje izabrani set na tri ose (Tonalni, Kompozicija i Subjekat), i tamo gde osa nije idealna imenuje kadrove koji uzrokuju taj sud. To je čitanje na nivou seta koje ti nijedna ocena po kadru ne može dati, a sud „Ponavljajući“ ili „Redundantan“ najupotrebljivija je stvar u rezultatu, jer pokazuje na mesto koje trošiš ni na šta. (Njegova objašnjenja navode međunarodne standarde žiriranja prema kojima je ovo čitanje kalibrisano: → Tehnički kvalitet.)

Faza dva: razreši parove. Kada se prebiranje suzi na dva skoro identična kadra, razreši ih kao par, a ne po osećaju, i to u veličini u kojoj će se ocenjivati, jer par koji se na ekranu čisto razdvaja može u štampi da bude izjednačen, a par izjednačen na ekranu može da se razdvoji posmatran sa metra. Mehanika za stolom pripada lekciji o selekciji (→ Selekcija); izbor razmere pripada ovoj, i dolazi pravo iz uslova gledanja koje si ranije pročitao. U proizvodu je to Which Shot, koji imenuje odlučujući faktor i daje analizu po dimenzijama. Zadrži ogradu iz lekcije o selekciji: poredi ih neobrađene, ili identično obrađene, inače kadar na koji si već potrošio sat pobeđuje u poređenju koje nikada nije zaslužio.

Faza tri: finaliste proveri do dna, u pravom smeru. Svaki kadar čije je mesto u panelu još otvoreno pusti kroz punu kritiku u smeru „Spremno za takmičenje“. Selekcija koju si upravo pokrenuo ne prijavljuje nijedno od dva polja koja su ovde važna, i zato ova faza postoji umesto da ponovi prethodnu.

I ovde navedi kategoriju. Smer nudi isto opciono navođenje kao i selekcija, sa iste liste kriterijuma, a ako je ne navedeš, kadar se umesto toga čita prema žanru koji model zaključi iz sadržaja, pa se set ocenjuje prema kategoriji koju si naveo, a finalista unutar njega prema onoj koju niko nije naveo. Navođenje bira koji standardi važe i nikada ih ne ublažava, pa nije put do boljeg broja.

Pročitaj jedno imenovano usko grlo, ne kao spisak zadataka, jer kritika po dizajnu imenuje jednu slabost sa najvećim učinkom, nego kao odgovor na pitanje šta će sudija prvo uočiti. Zatim pročitaj da li je prijavljen plafon snimka. To je trajno ograničenje nastalo pri snimanju koje ograničava kadar bez obzira na obradu (→ Ograničeno snimkom), a pažljiv pregled je upravo uslov pod kojim ono što taj plafon imenuje postaje vidljivo. Tvrd plafon na finalisti namenjenom štampi nije uputstvo da otvoriš editor; to je signal da kadar zameniš.

To polje čitaj samo u jednom pravcu. Prijavljen plafon je odluka po kojoj možeš da postupiš. Kada plafon nije prijavljen, to nije propusnica: polje je namerno napravljeno da ćuti kada nije sigurno, jer pogrešno prijavljen plafon govori fotografu da napusti kadar koji je mogao da bude spasen. Ćutanje znači da ga kritika nije našla. Nikada ne znači da nema šta da se nađe.

Faza četiri: faza koja pripada samo tebi. Tri provere koje ništa u ovom levku ne može da obavi.

Usklađenost sa žirijem. Drži set naspram vrednosti koje si pročitao u prostoriji, a ne naspram sopstvenog ukusa. Alati ocenjuju zanat; nemaju pojma ko ocenjuje. Set besprekornih kadrova naciljan u pogrešnu prostoriju gubi od grubljeg seta naciljanog u pravu, i to nije nepravda: to je takmičenje koje radi onako kako je zamišljeno.

Odmeravanje prolaza. Prolaze si pročitao gore; ovde trošiš prema njima. Ono što prolazi brzo skeniranje je neposredno (jedan jasan subjekat, snažan ton, oblik koji se čita i u malom), a ono što prolazi pažljiv prolaz je izvedba. Kada imaš nekoliko mesta, rasporedi težinu na oba umesto da svaki kadar optimizuješ za jedan: set koji je u potpunosti suptilan možda nikada ne stigne do drugog prolaza, a set koji je u potpunosti glasan može da stigne do njega i da tamo izgubi.

Kontekst upotrebe, i ovo je jedina od tri provere u kojoj alati mogu aktivno da pokazuju u pogrešnom pravcu. Ako nagrada podrazumeva upotrebu (naslovnu stranu, dvostranu sa tekstom preko nje), kadru treba prostor za to. Kritika sada prijavljuje deo toga: red „Prostor pri vrhu“ imenuje pojas pri vrhu kadra koji ostaje slobodan od tvog subjekta i pored sebe navodi sopstvenu granicu (razdaljina od subjekta, a ne sud o tome da li je pojas dovoljno miran za tekst). Pojavljuje se retko, pa to što ga nema nije očitavanje. Ono što niko ne pita jeste da li je ovaj kadar uopšte namenjen tekstu. Mnoga takmičenja dodeljuju samo plasman, i tada je ova provera bespredmetna. Kada nije: predlog isecanja štiti negativni prostor koji nešto nosi, uključujući nebo sa tonskim prelazom, ali prostor koji traži zaglavlje je najjednoličniji prostor u kadru, a upravo jednoličan prostor isecanje građeno oko subjekta ima najmanje razloga da sačuva. Predlog doduše nosi obazrivu napomenu kada bi isecanje uklonilo prostor iznad subjekta koji si možda zadržao namerno, ali tu napomenu čitaj kao ono što jeste: poziv da odmeriš predlog, a ne prepoznavanje tvoje namere. Predlog ne može da zna da je prostor za zaglavlje. Kada upotreba traži prostor, zadrži prostor i ne poslušaj predlog.

Šest načina na koje ovo krene naopako, a prvi je onaj skupi.

Prvo estetika, pravila na kraju. Podrazumevani redosled, i razlog zbog kog prijave umiru iz nefotografskih razloga. Cena nije niži plasman; to je nula, i pada na kadar koji ti se najviše dopadao, jer si oko tog kadra izgradio prijavu. Čitanje pravila na početku nije pesimizam u vezi sa tvojim radom: to je jedini redosled u kom kontrolna lista može da obavi svoj posao, jer kontrolna lista konsultovana pošto favorit već postoji jeste kontrolna lista sa kojom se pregovara.

Lov na ocenu kroz smerove. Puštanje jednog kadra kroz nekoliko smerova i prijavljivanje na osnovu najpovoljnijeg broja. Smerovi su različita pitanja sa različitim ponderima, a proizvod jasno kaže da je ispravno i očekivano da ista slika dobije 8,5 u jednom i 6,0 u drugom. Viši broj iz smera „Atmosfera & stil“ za takmičarski kadar nije bolja vest; to je odgovor na drugačije pitanje. Smer biraj prema onome što predaješ, svaki put.

Tretiranje ocene relativne u odnosu na set kao apsolutne. Broj po fotografiji u selekciji je oznaka „Uklapanje u set“ i znači tačno ono što kaže: kako se kadar rangira unutar ovog seta. Sedmica u jakom setu može samostalno da bude petica, a objašnjenje u samom proizvodu kaže da te dve ocene nisu direktno uporedive (→ Selekcija). Samostalna kritika je apsolutno čitanje, i ona je ujedno jedina od te dve koja uopšte ukazuje na ograničenja snimka.

Prijavljivanje portfolija. Prijava nije presek najboljeg što imaš, i jedan set ne nišani u dva različita takmičenja. Kada isti kadrovi prežive dva različita naciljana izbora, to je dokaz da su ti kadrovi jaki, a ne dokaz da je set univerzalan. Ono što se razlikuje između dve pravilno naciljane prijave jeste sve oko tih kadrova, i ta razlika jeste nišanjenje.

Čitanje broja modela kao rezultata. Broj je zanatsko čitanje napravljeno za tvojim stolom; rezultat nastaje u prostoriji koju nisi video. Ni jedno ni drugo nije pokvareno; odgovaraju na različita pitanja, a ova lekcija postoji zato što drugo pitanje uzima tri ulaza koja prvo nikada ne dobija: pravilnik, prostoriju i uslove gledanja. Šta broj meri i šta ne meri tema je lekcije o tehničkom kvalitetu (→ Tehnički kvalitet). Ono što ne može jeste da zameni nišanjenje.

Popunjavanje mesta slabim kadrom. Broj je pravilo i treba ga ispuniti, ali panel je jak samo koliko i njegov najslabiji član, a kadar postavljen samo da bi se dostigao broj upravo je kadar koji će sudija pročitati kao stvarni nivo seta. Kada skup kadrova koji ispunjavaju uslove zaista ne može da popuni panel, to je informacija o snimanju, a ne problem koji treba zakrpiti. Njegov odraz u ogledalu deluje mnogo gore, a jednako je ispravan: izbacivanje jakog kadra zato što ponavlja suseda jeste potez koji prijavu popravlja više od bilo kog drugog.